Баба Мара

Не знам тачно (такве ствари само сам Бог зна), откуда се створила та наша веза, те танке, голим оком невидљиве нити, које имају неограничену моћ, моћ ширења.

65

Пише: Александра Бошковић

Кад кажем неограничену-стварно тако мислим а да бих вам дочарала рећи ћу вам да те нити могу више пута да обавију земаљску куглу и да се не потроше и не прекину – право чудо! Али то је само једно од чуда које нас две имамо заједно. Остала је удовица са 28 година, троје деце, родитеље је изгубила пре него што се и удала…

Потпуно сама… 

Изгубила је кога је највише волела, патила је, молила Бога да и њу узме, па се стидела те своје помисли сваки пут кад би погледала своје троје деце, 8, 6, И 4 година… Некад сам негде прочитала да Бог сваком даје колико може да поднесе – а на њој баш није штедео… А опет, можда је баш због свега што је прошла, постала оваква каква јесте… Да не вређам Бога и моју бабу испричавши један такав живот у пар реченица јер би се много романа могло написати – рећи ћу вам само да је преживела, да се сама изборила са 3 деце. Од помоћи коју је добила након дедине смрти купила је шиваћу машину коју честито ни покренути није знала. Она је са својом машином на ноге подигла 3 деце.

Била је самоука кројачица, која је после шила и плела за новац… Сва њена деца су данас своји људи, дочекала је и 8 праунучади а радује се још једном које је на путу…
Вероватно зато, кад год данас видим неку жену у браку или вези са неким са ким ни кафу не би требала пити и кад ми као објашњење понуди да то чини због деце, како ће сама, куд ће и шта ће – из мојих очију неконтролисано севају варнице а сва питања се своде на једно – како је она могла? И обично, извињавам се, моје мишљење о тим жртвама се мења, за мене је то кукавичлук за који немам оправдања…

Она и ја се никад нисмо мазиле, да се грлимо сваки час, љубакамо, тепамо, величамо осећања, да ми говори да сам у праву и кад грешим-не, ниједна од нас није тај тип, али један наш загрљај вредео је више него миллион нечијих других и данас је тако. Она не воли кукавице-не волим ни ја…

Ја сам, опет вам кажем, јако срећна по рођењу-а њена љубав према мени је живи доказ за то-све оно што није смела да покаже својој деци (љубав, пазњу, разговор), а није смела јер је била сама, бојала се ако им покаже колико је на њих слаба, ако их помази да ће скренути са правог пута. Зато сам ја била та, срећница, на коју је она излила сву своју љубав, као чаролију, а љубави је било толико, да је ја и данас осећам, ево сад, док вам отварам душу, плакала бих од среће, јер је та чаролија и сад око мене, као неки невидљиви штит (погадјате, тај штит је саткан од оних нити које сам вам поменула на почетку). Где год била, та љубав је у мени, око мене, све и да хоцу, ја од ње побећи не могу-јер је она то семе посадила у мом срцу и од тад стаално расте…
У нашој породици влада мишљење да сам ја њена мезимица па се ту појави и понеки шаљиво-љубоморни коментар,” Да, да твоја Александра”, али, само она и ја знамо да то није тако… Ја сам само била срећна да се родим у моменту кад је она, након 8 година сопствене туге, мрака и борбе, стала на своје ноге и некако пронашла начин да настави даље. Можда сам ја била, поред њене деце, нада да живота још има – она је жена пуна љубави, смеха, радости (сад тачно видим збуњене изразе лица оних што мисле да је строга, али ово је истина), а задесила је трагедија која је сву ту лепоту заробила у тамницу без светла, својој деци није смела да је покаже у толикој мери, плашила се а као жена више никад није волела и наставак знате…

Причали су ми после, да би она мене, као бебу, ставила на сто са посудом пуном млека и онда би уживала гледајући ме како пљускам рукицама и прскам се млеком, да би потом пила млеко из мојих руку и оно мало што би након те шашаве игре остало у зделици, смејући се без престанка… И дан-данас је та слика урезана у у мојој глави као једна од најлепших слика искрене љубави…

Ми смо савршено размењивале емоције-ја сам њој давала наду у живот а њена љубав је мени давала живот…

Мислим, да је још тад, на том столу испрсканим млеком почело кодирање моје личности. Ја сам се уз њу осећала посебно, уз њу сам била своја, сигурна, вољена. Њене очи су биле моје огледало – кад год сам тамо погледала видела сам прелепу, интелигентну, племениту девојчицу, најмилију и највољенију на свету… Са најлепшом дугом косом и дубоким погледом-та девојчица је била савршенство природе! Наравно да то нисам била ја, али то јесте била њена слика мене и ја сам тако и почела да се осећам-посебном и предивном. А она је некако знала да балансира-није све увек било бајковито-јесте, волела ме и дивила ми се-баш као и ја њој, али је истовремено будила моју свест о сопственој вредности и колико је битно да се та вредност, то благо сачува, надогради, не упрља и не прокоцка. Тако сам ја почела несвесно да брусим тај мали дијамант, уз њену помоћ. Најтеже би ми било да је разочарам-зато сам се увек трудила да будем добро дете, после добар човек, да доносим исправне одлуке… И кад бих пала и кад би тај мали дијамант покривен увредама, падовима, пропустима, игром судбине завршио у блату-њен савет, молитва, вера у мене би све то сапрала и дијамант би засијао у још већем сјају, баш као њена љубав која је давно некад победила таму и дошла мени.

Можда смо добра комбинација, сличан се сличном радује, чињеница је да се разумемо погледом, чињеница је да ми њено присуство, њен глас прија, чињеница је да никад нико веровао у мене није као она, а ја мислим да јој дугујем све. И ко сам и шта сам и каква сам-мислим да је доста доброг у мени дошло од ње… Она не воли реч-дугујем, поготово идеју да ја њој нешто дугујем и сад, кад имам своју децу, разумем је и трудим се да својој деци дарујем љубав сваки дан али да знају границе. Кад им причам приче за лаку ноћ-трудим се да подесим глас на ону умирујућу фреквенцију коју је њен глас имао док је кроз бајке мени говорио шта је добро а шта не, како не ваља лагати и мрзети и ако немаш нешто паметно рећи-боље је ћутати (то бас није успела лекција ☺)…И како треба имати своје мишљење, бити “карактер”, бити поштен…

Као што сви знамо, љубав је већа када се дели, тако и она, моја баба и данас шири и даје љубав нама, својој деци, унуцима, праунуцима-ја сам само била срећна, да тај први, најјачи талас погоди баш мене. А кад би се љубав могла измерити у неким мерним јединицама – сви смо ми добили исто од ње, колико је кад коме требало- а ми, њена деца, унуци, праунуци-то најбоље знамо и осећамо!

Мислим да свако у животу треба имати некога на кога се може и жели угледати, то је јако битно-у послу у животу, уопште морате се отворити за учење ако желите напредовати, ако желите добро васпитати децу, ако желите добар однос са самим собом, са пријатељима, породицом-а за те, најважније животне процесе – ментор, учитељ, назовите га како хоћете, неко коме увек можете веровати-је неопходан, ја сам имала срећу да имам њу, моју бабу Мару (и још пар драгоцених људи у свом животу) и хвала Богу и данас се испричамо и смејемо заједно-изненадили би се колико су савремена, бритка и јасна њена размишљања и ставови – а напунила је 80!

Скоро сам јој рекла: “Баба, ако ја доживим да моја деца и унуци о мени мисле пола као ја о теби – моја животна мисија ће бити испуњена!” То заиста и мислим и томе тежим… И много је волим…