Да ли су се ваша маштања остварила?

Кажу да кад нешто јако желите, И томе тежите-то вам се И оствари...

Пише: Александра Бошковић

Кад бацим поглед уназад – тачно је то, али је тачно да И неке ствари које баш нисам желела-десиле су се, И кад јесу-након пар година, месеци или дана (зависи који је догађај у питању) опирања И неверице где, или у чему сам се нашла-схватила сам да је баш то оно што ми је требало-а ја то нисам ни знала…

Значи ли то да неко други боље од нас самих зна шта је боље за нас? Некад сам мислила да је све у сопственим рукама, да човек све може кад хоће, И даље мислим, али…

Поделићу са Вама одломак из писма које сам писала некоме кога много волим, желећи И тим писмом да помогнем… Можемо ли помоћи некоме ако он сам неће? Да не филозофирам, делим део писма, па просудите сами, а ако вам се допадне-писмо је дугачко-поделићемо још…

“Опрости себи своје греске, тако ћес лакше опраштати другима… Ја сам грешила као нико, ако ти је овако лакше, што случајно, што намерно, што из незнања И лоших процена, што ми је било суђено, како хошеш-Падала-Устајала-Падала-Устајала- Настављала…

О томе како ти је сад-могу докторат да напишем, Теби твоја мука највећа-мени моја… И опет ти признајем, Имала сам више среће него памети, мислим да је мене Бог сами спасао пар пута, тако да ја уопште нисам била тако паметна, сад кад вратим филм…АЛИ СЕ НИКАД НИСАМ ПРЕДАВАЛА, мислим да је то битно… Онда, ја имам ту ту неку чудну особину, кад нешто одлучим (то ме увек буни, не знам да ли ја то сама одлучим или ми се само каже да је то једино исправно И то желим), ја се онда толико борим, гребем, гризем, плачем, гурам, патим, умарам се , спотићем-АЛИ НЕ ОДУСТАЈЕМ…И опет, искрена сам-не знам ја дали сам таква постала што сам хтела, јер се себи пређасња нисам допадала, или сам таква рођена, или ме живот тако исклесао-стварно не знам…АЛИ ОВО ЗНАМ-никада никоме нисам причала о том процесу-кад кренем да се борим за несто велико И мени битно-прво ме то “опседа”, та мисао, идеја; И кад хоћу да одморим од исте-ту је, ако се деси да сам срећна, ида је баш све како желим, истог момента се та мисао јавља, опомињући ме да нисам потпуна ако то не остварим…

Онда крече идеја, као неки груби нацрт, како доћи до циља? Затим, кад јасно видим циљ, само томе стремим… Неке су борбе трајале годинама, да ГОДИНАМА, али ЈА НИКАДА НИСАМ ОДУСТАЈАЛА; Мислим да је ово такође важно-нисам ја тврдоглава па да зацртам, хоћу то И то, иако је нешто нереално, па гурам а знам да су ми мале шансе да стигнем до циља-то није то… ЦИЉ мора бити јасан, реалан И мора да буде ВЕЛИКА ЖЕЉА, НАЈВЕЋА, онда борба има смисла, И онда та борба постане твоја природа-ТАД те НИКО И НИШТА не може наговорити или одговорити-Јер ти знаш ТАЧНО ШТА ЖЕЛИШ И ШТА ХОЋЕС, И то ти да сигурност у себе И храброст-е онда И Бог види да нећес стати, И онда ти И он помогне, Он највише, не паметујем, само ти причам из искуства-Тако сам добила децу своју, тако сам завршила пола факултета
кад ми је било 37, на страном језику, сама… тако смо расли нас двоје заједно”…

Опет сам ово проживела док сам сопствено писмо преписивала-мени увек помогне, а Вама? Фантастичан је осећај подсетити се колико можете-а ако само једна реч помогне било коме-ЦИЉ је постигнут 