Добро у људима

Ових дана сви несто пишу, издају књиге…  Лепо је то, када људи имају жеље И када имају шта да кажу… Па отварају душу..

35

Пише: Александра Бошковић

И то је лепо, помаже и ономе ко пише и ономе ко чита-ако је нешто баш гадно-онда читалац који пролази кроз исто или слично, схвата да није сам и да има излаза, да лепо је, није лоше, заиста… Па онда, још више крену са отварањем, па крене лавина…

Овај ме силовао, отац ме тукао да сам падала у несвест (Јелена Докић, тенисерка), па је “натерао да игра за Србију”…Вести крећу-убио бабу, заклао оца… Реалитy убиство певачице у Србији, високи, заиста висок, политичар каже објављујемо за толико И толико дана ко је убица-зна се, само још мало…

Година И по И ништа…

О чувеном власнику чувене телевизије у Србији, онај са шишкама, што стално његова писма читају у ударним вестима на његовој тв (не могу а да се не смејем, не, заиста, ни име нећу да му поменем, толику је себи моћ приписао да се јавно дописује са истим шљамом са којим је до јуче блиско сарађивао – без срама, без основне културе…  Да је то једно писмо-буде ту и серија…

А претужни отац убијене девојчице, као просјак скупља гласове за усвајање закона за заштиту деце и кажњавање манијака… Застајем овде… Да не крене моја лавина, застајем, јер ја све, али баш свашта разумем-осим једног – напада на дете, мучење деце, завођенаја деце (пази, молим те храбрости), нажалост-силовања и убијања деце… Верујте ми, ја не могу, али буквално, да згазим мрава-жао ми, и он има неки свој живот, хода, ради, зуји са осталим својим мравима, али ове, те гњиде, те зле звери (тешко ми је и у људски облик да их уврстим)-за њих лично, гора бих била и од њих самих, јавно, и брутално, и за сва времена, очистила Земљу од те опаке, гадљиве, болесне сорте…

Кад су људи одрасли и зрели-све је могуће, и некад мораш да доживиш и проживиш зло, да би схватио и ценио добро-али деца… Та чистота, невиност и љубав, тај поглед и наивност, младост и срећа, то највеће благо што живот дарује – ДЕТЕ, мора да буде
заштичено и вољено, и да се разуме, негује и воли-да би постало добар, срећан човек.

Кажу-опрости, слазем се, наравно, и научила сам да прастам, да, научила, јер дуго нисам схватала како је могуће опростити неопростиво, али учим још…

И када сам, пре пар година, прочитала “Колибу”, Вилијема Пола Јанга, плакала сам, и питала и сама Бога, зашто допуста оволико бола и зла и несреће, нарочито према деци, и не стидим се да вам признам да се нисам толико преобразила да схватим како је отац убијене девојчице опростио убици своје кћерке, није да не верујем, али, опрости ми Боже, ја тај степен интелигенције и опроштаја нисам достигла-признајем…
Осећала сам потребу да ово напишем, јер, убеђена сам, људи који читају моје приче сигурно помисле “ево је још једна што воли да паметује како је све у нама, као се можемо променити ако смо позитивни и желимо јако, по њој, све је исувише лако и просто-нема ова појма шта су прави проблеми…”

Имам, итекако…

Видим и више него што ми је потребно… Боли ме што, ма колико се трудила, не могу да исправим, помогнем још више онима којима је помоћ потребна… Видим људе који се гуше у сопственом блату, а немају снаге да се извуку и поред моје обе испружене руке… Видим и чујем људе, који знају шта некога боли и баш му то раде и чачкају живу рану, а немам моћ да им зачепим губице… Својим очима гледам људе у везама са ортодоксним будалама губећи и оно мало културе и добра што су из куће понели…

Видим људе који моје добро доживљавају као провокацију и партију шаха ( највећа грешка са мном ће вам се десити ако и помислите да имам тактику-ја сам особа по рођењу осакаћена што се тактике тиће)…

Гледам људе који себи придају толику важност, попут онога са шишкама, па своје профиле на друштвеним мрежама блокирају од људи који им само поручују-у реду је, све је прошло, желим ти све најбоље и срећан(на) сам због тебе што имаш лепу породицу и нормалан живот…

Страшно… Страшно и жалосно је колико људи придају важности себи, и због те заслепљености нису у стању да приме доброту у своја срца…

Молим вас не помишљајте ни секунду да је мени свеједно, да говорим у овој причи да не треба да читамо о силовањима, убиствима, тугама-ја сам све само не она што се стално кикоће и говори све је у реду, шта ћеш, тако мора бити-све сам само то не! Али моја порука је-урадити нешто, предузети нешто, поправити, помоћи, увеселити, загрлити, утешити… Јавно и тајно, то је најмање битно, да ли је неко видео шта сам
учинила… Толико је бола-знам то… Али, ништа променити нећемо ако само причамо и пишемо о нећему – НИШТА, осим олаксања што смо са неким поделили бол-то је одлично, али само почетак…

Дивно је што људи пишу књиге, ево и ја пишем приче-али, написати књигу-људи, па то је нешто велико, нешто што треба заслужити, нешто за шта те Бог мора створити… Ја имам своју листу жеља, оних највазнијих смерница за мој живот, и на крају те листе, стидљиво вам признајем је жеља да имам своју књигу (зато сам И изабрала књигу за пример) али мени је то као неки недосањани сан, да, јако то желим, али ипак треба знати своје могућности и не гурати нос где му није место, и не правити се да знамо оно што не знамо, и не бранити се увек и говорити себи да смо у праву и кад нисмо, никаква срамота није признати да грешимо-али јесте срамота то знати а не поправљати…

Ако сад мислите, зашто се трудити кад унапред знамо да је неке ствари немогуће поправити? Ја се боље осећам кад покушавам, ако не могу поправити све, И мало је некад довољно… Ако не поправим све, бар знам да сам покушала, било шта је боље него унапред одустати…

И ако се питате, чему наслов, ја и поред свега что сам вам признала – и даље верујем да је много више добрих него злих људи, само ови други имају јачи маркетинг, назалост. Добри људи се проналазе, и делују у тишини, и као што видим зло, исто тако знам и људе који поред својих двоје деце усвајају треће, јер “толико су благословени као породица да није фер да само они у томе уживају”-да, баш тако ми је објаснила мајка те породице, познајем људе који су помагали новчано, тајно, без врачања…

Људе које могу позвати у помоћ у 3 сата ујутро знајући да су ту за нас, причам са људима чија је лепота и чистота душе иста као пре 20 година… Знам људе који су донирали орган јер им је у сну речено да тако треба, и знам људе са којима кад попијеш кафу и поразговараш-имаш осећај да те неки анђео помиловао и утешио, и као да однесу неки терет којег ниси ни био свестан…

Као и зло, добро је око нас стално, само га треба препознати, јер није нападно, али кад препознате, сија толико да и зло заслепи И отера, истопи га као Сунце снег, добро се добрим привлаци…