Душа звана Wendy

Драги моји, Пошто сам и сама још под утисцима разговора са мојом пријатељицом Wendy, нећу нам красти драгоцене ретке, толико тога лепог и вредног за чути ми је рекла…

34

Пише: Александра Бошковић

Без лажне скромности ћу вам рећи да је ово за мене досад најлакша и најлепша прича из Америке…

Идеја је била да из прве руке, од једне Американке, чујемо њене импресије о нама, нашој култури, обичајима, да мало окренемо ток мојих прича, да их учинимо занимљивијим и ево у шта се све претворило…
Само ћу вам рећи да је Wendy удата за Србина, имају 4 дивне деце, обоје имају јако успешне каријере, а ако постоје анђели у људском облику она је сигурно једна од њих!
Wendy, осим језика, шта је теби било “скроз другачије” у забављању са једним Србином, ти си ипак рођена и одрасла овде?
Сећам се како сам била импресионирана колико је пријатан и пун поштовања био према свима а нарочито према мени, отварао би ми врата, када смо разговарали он је стварно слушао, чак и када смо били са пријатељима, стављао би ме на прво место, поготово кад смо били са пријатељима Србима, увек се трудио да будем укључена у разговор и да се осећам пријатно. Касније сам видела да се тако понаша према свима, увек би се са свима поздрављао и када је причао са људима, увек је изгледало да има времена за њих-није журио да заврши разговор и оде-као што ми често радимо у Америци. Импресионирало ме је што је увек помагао људима ако је био у прилици чак и новчано. Овде, у Америци ми смо више независни и мислимо најчесће о нама самима и о најужој породици. Помагати другима било на који начин, више је него било шта друго, учинило да се заљубим у свог мужа а касније и у целокупну српску културу…

И овакав став “помагања другима”-јако је утицао на мене…

Сећаш ли се својих утисака када си први пут посетила Србију?
Сећам се живо… Уствари, то је било 1997, још је била Југославија и отишла сам у Црну Гору прво… Тог лета сам провела месец дана у Москви, помислила сам “зашто да не свратим у Југославију да упознам његову породицу и видим Црну Гору”? Пошто мој, тада будући муж, због обавеза на факултету у Америци није ишао са мном, питао је родитеље да ме сачекају и тако је било. Сећам се, авион је каснио 7 сати, тада није било мобилних телефона, комуникација је била права “немогућа мисија”, поготово са аеродрома у Москви, тако да ми је остало само да чекам и верујем да ће ме неко сачекати. Коначно смо стигли, мог будућег свекра сам знала само са слика и кад сам га питала како је још ту кад авион толико касни, он је рекао да је чуо да ће авион из Москве “мало” каснити, па је чекао цели дан…

Када смо стигли, сви су били тако гостољубиви, вечера за добродошлицу је била довољна сигурно и за 20 људи, свако вече су ме изводили да видим нешто ново, најлепше ми је било кад смо се отиснули чамцем далеко од обале… Искрено, За девојку која је одрасла на фарми у Мичигену и која никад у животу није видела ништа тако лепо као Јадранску обалу, са гостопримством породице и пријатеља мог будућег мужа-ја сам била освојена за цео живот! Не само да сам била заљубљена у свог мужа- шлаг на торти је био што је он из најлепшег места на планети-да ли сам срећнија могла бити? Неколико година касније смо посетили Србију и чак и након бомардовања-гостопримсво је било исто. Сећам се његове драге баке, Бог да јој душу прости, која је само држала моју руку и грлила ме сво време тамо док смо били а сузе су јој лиле низ лице… Тада нисам ни реч српског знала али речи нису ни биле потребне, осећала сам се вољеном иако ме је бака тек упознала…

То је Србија-све је ДУША, то је оно сто ме освојило и заронила сам у непрегледно море учења те културе…
Овде и мени лију сузе као код ове баке … Као да ме је Wendy у моменту подсетила ко смо, шта смо и ста је највредније у нама…

Трудим се да наставим разговор “професионално”…

Срби, наши људи, породица твог мужа-шта ти је било необично, можда чудно, а знајући нас и смешно?
Неколико година касније сам се вратила на ово и сада када их знам боље, размисљала сам, “Шта ли су његови родитељи помислили о мени када сам их одлучила посетити са другог краја света након 9 месеци забављања са њиховим сином и то без њега, сама? Сигурно им је било сумњиво и чудно, вероватно су се тешили мислећи “Можда је то тако у Америци, нормално…”

Непоновљиво искуство ми је било таква гостољубљивост, а виде ме први пут! Али ми је исто тако смешно било како су увек изгледали као да су у некој препирци, гласни и са пуно гестикулација рукама и онда, као да ништа није било, пију кафу заједно у пријатном разговору и шали??!!! То се никад у мојој породици није десило… Онда оброци-све ми је изгледало без реда, једу ручак у 2 или 3 поподне??? (Овде је руцак измедју 12 И 1), и онда, изгледало ми је, кад год им је досадно, они скувају кафу и пију док не смисле шта ће следеће да раде… Касније сам научила да ценим то, кафа, то је био као неки пресек дана, када су сви фокусирани једни на друге, проводећи време заједно… Али тада, поредећи то са брзим темпом америчког живота-то ми је било чудно…
Онда, одушевљена сам била (али И збуњена) како су блиски тетке/ујне/стричеви/рођаци-они сви себе зову браћом и сестрама (од ујака, од тетке), а уствари су рођаци… Ја стварно волим своје рођаке, али никада нисам била тако блиска са њима, док Срби искрено, третирају своју родбину као најужу породицу-то ми је било чудно али лепо!
Смешна страна Срба-они још прате шта ‘Старе жене кажу”-на пример-Не седи на ћоску стола, ако мислиш да се жениш или Не седи на камену ако ћеш радјати децу! Ово је нарочито дошло до изражаја кад смо добили наше прво дете-моја мајка би ми рекла једну ствар, а свекрва скроз супротно…
Данас, ми смо права породица, по српски, то је сада НАША породица и кад идемо у посету, ја се радујем исто као кад идем код мојих у Мичиген!

Wendy, шта ти је била највећа разлика у начину живота, мени, например, јако је чудно било што су празне улице, код нас су пуне од јутра до мрака…
Па рецимо, вероватно је то разлика у дневној рутини…

На пример: Америка-буђење у 6, спремање за посао, спремање деце за школу, сви напуштамо кућу између 7-7:30, радимо до 5, купимо децу, вечера у 6, дечије активности и спорт до 8-9
Србија-буђење, спремање за посао/школу, деца се сама враћају из школе најчесће пешке, рад до 3, велики ручак, после кафа са комшијама, шетња…

У Србији још увек људи раде да би живели, ми овде, живимо да би радили, увек смо заузети и као да покушавамо да будемо још заузетији, не остављајући времена да негујемо везе са пријатељима, комшијама и родбином.
У другу руку, бирократија у Србији одузима дах! Чак и за једноставне ствари, као продужити возачку или пријавити рођење детета потребно је превише времена, у Америци је то јако брзо и једноставно-систем и компјутери одрађују све.
Превоз-у Србији људи користе аутобусе, трамваје, где год желе, док ми овде возимо аута и неколико храбрих и паметних душа (укључујући и мене саму) покушавамо да се транспортујемо бициклом, али онда се суочавамо са разним изазовима-тротоарима који се изненада заврсавају без разлога и онда сте присиљени да наставите улицом где вас возачи не очекују и када вас виде нису сигурни шта да раде…

Чак иако сам још увек далеко од особе која желим да будем, ја знам да је уклапање у другу културу направило од мене много обзирнију особу, обзирнију према другим људима, њиховим вредностима, њиховим потребама и жељама и генерално, учинило ме је више пријатном, отвореном и прихватљивијом од других људи. Данас, ја имам више пријатеља Срба него Американаца, можда зато што након свих ових година осећам да имам више заједничког са њима него са мојим земљацима.

По мом мишљењу, да бисте заиста разумели неку културу потребно је следеће:

Прво: очистити своје мисли од свих предрасуда, заиста отворити свој ум за прихватање нове културе без осуђивања и без онога што сте чули од некога.
Друго: стварно провести време у тој земљи, више него само пар дана или седмица у посети, посматрати људе, како се опходе једни према другима, о чему причају итд.
Треће: Научити језик! (или бар покушати ) Из мог личног искуства, Срби су врло изненађени и јако цене свакога ко покушава да научи српски! Ја сам била срећна да научим српски кроз живот. Када се родило наше прво дете, мој муж је рекао, да би деца говорила српски, морамо га стално говорити у кући, чак и ја! Испочетка је било тешко, али мало по мало, иако ни дан данас не чујем разлику између ц и ч, знањем језика ушла сам још дубље у културу тог народа јер га разумем! Данас чак разумем и шале!
Такође, духовно, богатство православне вере променило је мој живот, ја обожавам цркву и веру и налазим свој мир у православљу.

Највише од свега, мислим да ме је променило у особу са још више стрпљења, особу која прихвата разлике у људима и културама, а то обогаћује живот у сваком погледу-ја то не бих имала да се нисам удала за свог мужа. Живећи овај америчко-српски живот са мојим вољеним и пуним поштовања, али истовремено невероватно тврдоглавим и “кратког фитиља” темпераментним мужем и наше 4 деце-феноменално је искуство! Ја не бих мењала овај живот низашта на свету! Бог ми је дао више него што сам икада могла сањати или заслужити! Сјајан посао, мужа ког обожавам, 4 здраве и праве деце, диван круг америчко-српских пријатеља, богато културолошко искуство које је тешко дочарати мојим не-српским пријатељима! То је мој живот, можда не обичан, али га ја не бих мењала!

Када бих могла да опишем српку културу у једној речи, то би била ДУША. Она прожима сваки аспект културе и живота: породицу, везе, музику, храну, природу и веру! Она вам помаже да разумете српску културу много боље него језик-не требају речи за објашњење…

И за америчку културу, која несвесно али заиста чезне за душевном храном-Србија је у том погледу издашна и великодушна!

Немам коментар…

Од идеје да видимо како нас доживљавају Американци, добили смо предивно уље на платну, тако је сликовито, искрено и са толико емоција Wendy говорила о нама… Сада знате зашто мислим да је она анђео у људском облику, још кад би ми њихова скромност (Wendy и њен муж, видите да имена не спомињем, а тако бих волела), дозволила да посведочим о каквим се људима уствари ради-имала бих толико тога лепог, чистог и искрено доброг да вам напишем. Такве су то душе, које је Бог спојио са разлогом, а ја ћу додати да смо ми срећни што су наши пријатељи!