ЈУНАК ИЗ УЖИЦА Бацио се под шлепер да спаси девојчицу!

На тротоару уз пешачки прелаз, у оштрој кривини на Алексића мосту, стајао је Милош око 21 сат, кад је опазио дете које је закорачило на улицу низ коју се кретао камион. Секунде су биле у питању…

milos_vujic– Са друге стране пешачког прелаза стајао је човек средњих година који је у једном руком држао дете а другом тротинет. Девојчица се наједном отргла и кренула на другу страну, право пред камион. Из уста оца који је немоћно посматрао призор проломило се очајнички „неееее“. Реговао сам људски, инстинктивно… Закорачио сам на улицу и бацио на девојчицу. У лету сам је ухватио у наручје и држећи њу пао на леђа у другу коловозну траку. Камионџија је имао времена да изманеврише и избегне нас, а права је срећа да нико није у том тренутку наишао из супротног смета – преприча Милош Вујић, студент права, доскорашњи одборник у Скупштини града Ужица.

Толико је адреналин у њему кључао, каже, да није стигао ни да пита за име и године девојчице. Отац је плакао, питао како се зове, како може да му се одужи.

– Тек увече сам схватио шта сам урадио и шта би могло да се деси и њој и мени. Сетио сам се јеврејске изреке, цитата из филма „Шиндлерова листа“, „Ко спасе један живот, спасао је цео свет“. Не бих себи никада опростио да је дете страдало моје очи. Теже би ми било да цео живот вртим слике детета које гине него да сам и сам остао повређен. Плашим се обичне игле кад треба да дам крв, али не и да реагујем у ситуација кад је нечији живот у питању. Синоћ није било времена за страх и размишљање – искрен је Милош.

Неће да се о њему прича као хероју, али једно жели,

– Хоћу да упознам ту девојчицу и њеног оца. Не треба нико да ме тапше по рамену и хвали, још мање да ми се одужи, хоћу само да знам име детета и попијем кафу са оцем који је претрпео трауме – поручује Милош Вујић.